Никола Танасић Популарна уметност и политички покрети нашег времена
NT01.JPGКада је икона светског стрипа Алан Мур далеке 1982. објавио први
број своје култне анархистичке антиутопије „В као вендета“ (V for
Vendetta), вероватно није ни слутио да ће маска са ликом Гаја Фокса,
енглеског католичког радикала с почетка XVII века, коју носи његов
главни јунак, двадесетак година касније постати уобичајени пример на
свим призорима уличних нереда, сукоба са полицијом и антидржавних
протеста. Тако је један опскурни католички екстремиста, који се усудио
да покуша у оно време незамисливи подухват дизања у ваздух енглеског
парламента са краљем и посланицима у њему, сатирично назван „јединим
човеком који је ушао у парламент са поштеним намерама“, постао икона
британских анархиста, затим необично изабрано лице Мурове побуне против
„плиме фашизма у Великој Британији“, да би данас безмало постао једнако
препознатљива икона савременог „бунтовништва“ као Че Гевара или Џејмс
Дин. Дакако, иако је сам Муров стрип био изузетно утицајан сам по себи,
оно што га је учинило глобалном иконом био је истоимени холивудски филм
браће Вачовски из 2005. године, филм бескрајно уметнички инфериоран
наспрам Муровог хиперболисаног и на моменте водвиљски кичастог
изворника, али филм са којим су се лако идентификовали милиони младих
„бунтовника“ и „побуњеника“ широм планете, који су масовно почели
скривати лице иза Фоксовог харлекинског осмеха. Овде нарочито треба
поменути чињеницу да је за популаризацију једног анархистичког,
левичарског и антикапиталистичког симбола каква је Фоксова маска
заслужан управо Холивуд као отелотворење нарочите спреге политичке моћи и
корпоративног утицаја која кроји судбину целе планете, а која је главни
предмет критике и презира савремених левичара и револуционара. Уместо
филозофа и теоретичара, уместо ангажованих новинара који извештавају са
лица места, уместо самих политичара и синдикалних вођа, који су се сви
листом у XX веку неповратно компромитовали и били у потпуности
апсорбовани у систем који су наводно критиковали, савремена јавност
окренула се скоро искључиво према фикцији као извору своје идеологије,
будући да су још само јунаци из стрипа, научнофантастичних романа и
предвидљивих холивудских спектакла остали у очима нових генерација
колико-толико неукаљани општом декаденцијом и деградацијом система
вредности. У својој етичкој чистоћи, стриповско-холивудски црно-бели
наратив пружио нам је могућност да прегажене и презрене идеале и идеје
XX века заменимо за „идеалност“ ликова и наратива са великих екрана. И
ма колико се овај облик „холивудизације“ у највећем броју случајева
показао као перфидна криптоидеолошка манипулација и прикривена
пропаганда, примери попут „В као вендета“, „Борилачког клуба“ (1999.)
или чак школског примера америчког конзумеризма – „Звезданих ратова“
(сетимо се само колико се често лик и музичка тема Дарта Вејдера користе
у политичке сврхе), доказују да су Холивуд и презрена поп-уметност
неретко успевали да произведу снажније инструменте и иконе критике
глобалног друштвеног поретка од традиционалних идеолошких школа и
политичких покрета. IG01%20maska.jpg Један од најсвежијих примера ове
врсте субверзивног деловања савремене уметности јесте франшиза Игре
глади, која се састоји из трилогије бестселера америчке списатељице
Сузан Колинс (Игре глади, Лов на ватру и Сјај слободе, у Србији их је
издао „Вулкан“) и серије екранизација њених романа, од којих се
најновија („Сјај слободе: први део“) тренутно налази у српским
биоскопима. Као и у случају Муровог стрипа, Холивуд је узео једно
озбиљно антиутопијско дело које се крајње недвосмислено критички односи
према савременом друштву, и претворило га у мултимилионску франшизу. Још
једном, док је сама књига стекла култни статус међу младим људима,
поготово као својеврсна противтежа неангажованој и романсираној
тинејџерској фантастици попут серије књига „Сумрак“, филмови су ти који
су јунацима Колинсових романа дали лик и глас, а од симбола из њене
књиге – интернационално препознатљив (револуционарни) „бренд“. Утицај и
књиге и филма на западну омладину био је толики да се након изласка
првог филма у САД 2012. активирала веома озбиљна кампања да се његова
прича и порука релативизују, обесмисле и обезвреде, пре свега преко
подсмеха према идеји да је у питању ишта више од „добре забаве“ и
„симпатичне тинејџерске фикције“. Да је реч ипак о несумњиво политички
релевантном (и субверзивном) делу, сведочи и инцидент од пре неколико
дана, када је група студената у Банкоку ухапшена јер је премијера
пучистичке тајванске владе поздравила са три прста – поздравом
побуњеника из филма, који је оберучке прихватила тајванска опозиција.

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/igre-gladi-%E2%80%93-ozbiljna-antiutopija-skrivena-iza-tinejdzerske-fikcije.html